evo ovdi sam

Eto drugari ja svoje krpice kupim odavde.
Zašto?
Eto tako.

Elem.
Oni koji su me čitali, o hvala vam lepo!
Oni koje budem htela da me čitaju i dalje, naći će me po novoj adresi koju ću vešto potpisati na njihovim blogovima sa svojim često nerazumljivim komentarima.

Ostala družino, ostajte mi u zdravlje!




Vidimo se :)

Prethodno napisani post pokrenuo divanjenje u našem malom dizajnerskom studiju, u kom osim nas, vise i svi ostali zaposleni. Mislim na one „možemo posle posla na kafu“ zaposlene. Pa se sad tu svi nešto smotali, pa tu tako neko nešto traži, neko nešto viče, neko nešto kreativno bleji, neko nešto kreativno čeka da se završi radno vreme, neko nešto kreativno jede govna. Do mojega, svi smo ga kreativni, al ajd, petak je. Duhu dajmo mesta!

- Jeli, šta bi stvarno volela da budeš u životu, da možeš da se ponovo rodiš?
- Stolar! Šta me gledaš. Maaaaaajke mi stolar! Ono piljevina, brrrrrr, zvrrrrrrrr, testere, glodalice, blanjalice, turpije, mirisi smola, stola... Da. Stolar definitivno.

- Kolega. Ooooooo kolega!!!
Njemu mora malo da se podvikne, pošto je u procesu montaže 30 sekundnog korporativnog filma i mislim da mu nije do života. Taman pitanje za njega.
- Kolega, prostite što vam sjebavamo koncetraciju, al daj brate preseci malo buljenje u ta dva komada monitora puta inča milion. Je li, šta bi bio po zanimanju, ili šta bi voleo da budeš da se ponovo rodiš?
- Hm. Isto ovo, samo bih počeo ranije da se bavim ovim!!!
- A jbt, oš rakiju a? Toliko loše u glavi?

Ništa nije rekao. Natakario slušalice i vratio se onome što bi da bude, samo da je malo počeo ranije!



- Ej kolega. Da, da, ti. Eeeeeeeeeeej. A šta bi ti bio?
- Bogati naslednik.

Reče i nestade niz hodnik nosajući jedan komad pite međ prstima.

Jedan od albuma za koji sam crkla dok ga nisam našla. I koncertu sam prisustvovala x2. Ali dobro, dobre koncerte bih overila puta milion da može jer nemam problem sa potrošnošću umetnosti. I dobrog.



I da se ponovo rodim, ne, ne bih se bavila likovnim umetnostima.
Bila bih bubnjar!

I da se ponovo rodim, ovako bih da mi zvuči moj neighbourhood.
Doduše mom neighbourhood-u, ovako zvučim za sada samo ja.

Samo čekam dan kad će stanari da izglasaju da je stan broj 8 preterao sa decibelima.
I da se ukućanka što mlati noću klompama iseli na miran i dostojanstven način.
Baci sa trećeg na primer. (Tako iseljavaju kod nas. Dobro prolaze samo oni prizemljeni.)
I da se ponovo rodim, potrošila bih manje para na krpice a više na pojačalo.
PS. Cipele bih kupovala u istom broju :)

Jagnjarije, svinjarije, šta oćeš. Servirano, tranžirano, gadno na oko, možda još gadnije na ukus, al volim ja to obići.





I jedno zapažanje onako između redova.
Što veće mašine koje ne znaš za šta služe, te su više rasprodate!
I dalje sam potpuno oduševljena sa veličinama traktora, guma, kombajna, mrvilica, sitnilica, nekih tamo pravilica nečega!
Valjda me taj seljački ushićeni pred veličinom gen nikad izdati neće.



I nije gajgerov al broji!



I koliko god da se sufisticirano parčence mene grozi svih tih masovnih okupljana oko bilo čega (osim ne znam kako velike ideje za mir u svetu, ali tu su već misice uposlene), toliko s druge strane moj neukus ima neizdrživu želju da zaviri u svako ono bure, kombajn, da proba sikirče, da gleda guske, krave, ašove, mlevilice, proba sireve prljavim rukama...da prosto postajem sigurna u moje shizofreno opredeljenje.

Osoba A: Brate, al mi se jede sladoled!
Osoba B: Ajmo na štapiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiić!
Osoba A: Ma koji bre crni štapić, jbt, kupimo lepo ono pakovanje i nas troje podelimo.
Osoba B: Kako koji crni štapić! Kukaćete vi meni kad ja odem u afriku, sa nagradnim putovanjem a vi ostanete sa praznom plastičnom kutijom. Molićete me, preklinjati vodi mene vodi mene, ali ne...ja ću u dalekoj prašumi nosati svoj srećni štapić u džepu i pronaći smisao života. Čak i za vas!
Osoba A: Ili pustinji s istim praviti ladovinu.
Osoba B: Ili pustinji, dabome.
Osoba A: A je li, koga bi stvarno vodila kad bi dobila neko nagradno putovanje?
Osoba B: Hm. Ček da razmislim.
Osoba A: Dragog?
Osoba B: Ma jok bre. Brata bi vodila!
Osoba A: A što brata?
Osoba B: Pa on je prvo hteo da postane istraživač kad poraste, ali eto nije, a drugo,
on sve zna šta treba da se radi kad te nešto ujede!!!


Osoba A: Dobro, štapić!!!


Update:
Osoba A: I koji sladoled da uzmem. Koji proizvođač daje nagrade?
Osoba B: Oba!!!
Osoba A: Pa koji je bolji?
Osoba B: Frikom
Osoba A: A što ne Delta?
Osoba B: Ma jbt, kod njih moraš da ližeš i da ližeš, i još da šalješ štapiće.
Ovaj samo ližeš jednom i đenja.
Osoba A: Ali to je bre igra od prošle godine. Jesi sigurna da važi?
Osoba B: Jesam! Bila reklama.
A ti misliš da bi ja jela štapić da nije toga!? Bi k....! Znam i ja da kila sladoleda kila sladoleda!

Fikus dijalog:
- Misliš li ti da će se konstelacijama, ako ne zvezda a ono bar zvezdane prašine stvari reorganizovati na bolje tako da će humanidni žitelji imati mogućnost za napre....
- Molim? Ti to nazivaš humani...
- Nemoj da me prekidaš, ček samo da završim, jer sam mislio da ako...
- Ma nema bre šta da misliš. Gledaj. Stvari stoje ovako...
- Ali to nisu argumenti, jer da su argumenti onda indukcijom možemo da izvuče...


Fokus dijalog:
- Ispucala zemlja.
- Baš.
- Biće vruće.
- Da. Rekli. Ma jasno.
- A tebi?
- I meni.

Ne znam kako kod vas stvari stoje, ali u mojoj maloj egzistenciji ima divnih ljudi.
Toliko divnih da sam i dalje u debelom uverenju da je ovaj svet jedno divno mesto za šta hoćeš.
(Skeptici i pesimisti, čak ni argumentima mi ne možete dokazati suprotno.
Uverenja su uverenja.)
I nose različita imena, imaju različita politička opredeljenja, oblače različite krpice, slušaju različitu muziku, letuju na različitim mestima...
Jedno im je zajedničko.
Ljudi su.
(Bez prideva dobri, jer ne-dobre ni ne svrstavam u humane predstavnike planete.
Oni su prosto nešto drugo.)

I teško mi je što nemam vremena toliko koliko bih volela, da im se posvetim onoliko koliko zaslužuju.
Iz pethih žila.

Kad se namrčilo ovih dana u ovom mom malom bivstvovanju svi su Tu.
Ne sa rečima cici-mici, ljubim te u dupe i sličnim izjavama koje inače nešto ne podnosim.
Oni su Tu glavom i bradom, bez reči čineći dela za koje ću im biti dužnik ostatak mog života.

Oni hodaju u mojim cipelama.
I ja u njihovim.
Različitim.

Retko spavam poslepodne. Gen, navika ili moja urođena ljubav prema danu. Aj don nou. I kad mi se desi obično su to ekstremne situacije u koje se uglavnom ubrajam: Nespavanje prethodne noći pod nekim nenormalnim okolnostima, težak mamurluk upakovan takođe sa nesanicom prethodne noći (i ko zna kakavim još radnjama), čitanje knjige u zimskom periodu pored nekog toplog grejnog tela (što nikad ne rezultira odvaljivanjem od spavanja)...

Na današnji dan, leta gospodnjeg 2007. (al bukvalno leta) ništa se od gore nabrojanog nije desilo, a upravo iza sebe imam temeljno odspavanih TRIIPO sata, a ispred sebe pojma nemam šta imam!!!

Zvuk zvonjave telefona (jbg, ne mogu da odradim vrsnu onomatopeju zvuka jer je totalno dobra jazz stvar) me trgao pre par trenutaka iz moje popodnevne kome:

Halo.
A?
Ej, samo da znaš mi smo stigli, pa da ti se javimo. Sve je okej, ništa se ne brini.
A? Doooobro.
Jesmo li te probudili?
(a ko MI mislim se)
Ma jok. Sve je okej.
Dobro dobro, čujemo se kasnije.
Okej. Ćao.

Ko je stigao bre? Gde? Odakle? Ko spava? Koliko spava? Koji je dan? U sobi je polumrak. Koliko je sati? Da li da kažem sebi dobro jutro, jer ne mogu da ocenim da li sviće ili da kažem sebi... ma ništa sebi da ne kažem!
Ponovo uzimanje telefona u ruke. Prebiranje po poslednje obavljenom razgovoru.

Aha. Dobro. Primljeno k znanju.
Ne brinem.
Stigli su.

Dobro veče. Ipak.